Кумодраж, некада село поред Београда, и  данас чува успомену на свога најпознатијег становника – војводу Степу Степановића.

У овоме насељу данас све подсећа на војводу Степу. У Кумодражу се налази Степина родна кућа. Најдужа улица на Вождовцу носи његово име – Улица Војводе Степе. Протеже се од Аутокоманде до Кумодража. У Кумодражу се налази и основна школа: „Војвода Степа Степановић“.

У непосредној близини школе налази се споменик војводи Степи.

Војвода Степа Степановић родио се у Кумодражу, 28.фебруара 1856.године. Његова родна кућа је сачувана до данашњег дана. Претворена је у мали музеј, у коме се чувају успомене на великог јунака и војсковођу.

У кући се налази скромнa поставка о војводи Степи. Ту су изложене копије старих фотографија и копије сачуваних докумената из различитог периода Степиног живота.

Војвода Степа Степановић родио се у данашњој Вучитрнској улици број 1 у Кумодражу. Био је трећи син Ивана и Радојке Степановић. У складу са постојећом традицијом, име је добио по деди Степану, по коме цела породица носи презиме Степановић.

Основну школу Степа је завршио у селу Кумодраж. У Београду је кренуо у осмогодишњу гимназију коју је похађао у Капетан-Мишином здању, у Београду. Септембра 1874. године, када је требало да упише шести разред гимназије, Степановић се уписао у XI класу Артиљеријске школе. Била је то најславнија класа ове академија. Поред њега у истој класи је био и војвода Живојин Мишић.

Степа Степановић је учествовао у свих 6 ратова које је водила Србија у периоду од 1876-1918.године.

По избијању Српског-турског рата, јуна 1876. године, цела XI класа добија нареднички чин и упућује се на фронт. Тиме се њихово школовање привремено прекида.

Степа је учествовао и у Другом Српско-Турском рату 1877-1878.године.

По завршетку рата Степановић одлази на двогодишњи курс на Војној академији, како би завршио школовање. Курс је завршио 1880. године. Септембра 1880. године по личној жељи распоређен је на службу у Крагујевцу.

У Крагујевцу је упознао своју будућу супругу Јелену (1861—1943), ћерку начелника крагујевачког среза Велислава Милановића. Венчали су се 25. јула 1881. године.  Следеће године 21. априла 1882. године родила му се прва ћерка Милица, а наредне године и друга ћерка Даница. Обе кћерке удале су се за официре — Милица за санитетског потпоручника др Крсту Драгомировића (1874-1928), а Даница за капетана прве класе Јовицу Јовичића. Његов други зет је у војсци Краљевини Југославији напредовао до чина дивизијског генерала.

У ратовима који су следили Степа Степановић се истицао великом храброшћу и способношћу у командовању повереним му јединицама.

После ућешћа у Српско-бугарском рату, 1885.године, затим у Првом и Другом Балканском рату 1912-1913 .године Степа Степановић је добио нова задужења у министарству војном. Почетак Првог светског рата га је затекао на месту председника Комисије за утврђивање граничног фронта према Бугарској.

Када је почео Први светски рат, одређен је за заступника одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, који се налазио на лечењу. Руководио је мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Коцељеве и Текериша. У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8.корпуса чиме је омогућио победу Срба у Церској бици. За ту прву савезничку победу над Централним силама, 20. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе (маршала).

После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Кочељева и Текериша. У страховитом ноћном судару, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса и практично решио исход Церске битке. У најтежим тренуцима тог судара, налазио се у првим борбеним редовима дивизије. За ту савезничку победу над Централним силама, 29. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе. Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге.

У Колубарској бици (од 16. новембар до 15. децембар 1914.) Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војвода Радомира Путника и Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске.

За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степина армија је, у садејству са Тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске ангажоване на северном фронту против аустроугарских и немачких армија и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горнићева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата. Ту тешку и сложену операцију Степина армија извела је на начин непознат у дотадашњој историји ратовања. Њене трупе су у незадрживом налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и у садејству са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

Упркос томе, славни војвода и у данима тријумфалног повратка у отаџбину остао је скроман, није се отимао о титуле, параде и одликовања. Највеће признање за њега било је осећање да је корисно послужио своме народу у борби за слободу отаџбине.
Војдода Степа је умро 27.априла 1929.године у Чачку где је живео последњих година. У Чачку је и сахрањен. Сахрани су присуствовали и патријарх Димитрије и краљ Александар.

Родна кућа војводе Степе је недавно реновирана. Сачуван је оригинални изглед куће са земљаним подом, и делом покуђства из тога доба. На жалост, у кући није сачувано ништа од оригиналног намештаја.

Сматра се да је кућа подигнута средином 19.века. По градитељским карактеристикама припада типу куће из Косовског поморавља. После српских сеоба овај тип куће се, крајем 19. века, проширио и у околину Београда.

Темељ куће је од ломљеног камена. Кућа има дрвену конструкцију која је испуњена чатмом. Кров је на четри воде. Првобитно је био покривен шиндром, а данас је покривен црепом.

Унутрашња организација простора је карактеристична за куће тог доба. Подељена је на „кућу“, у којој се налазило огњиште са совром, за дневно коришћење, и на „собе“ у којима се спавало.

Степина родна кућа је пре неколико година реновирана и углавном је задржала оригинални изглед.

Иако се родна кућа војводе Степе налази практично у граду, посећеност је слаба. Ипак, треба истаћи, да је од реноворања куће посећеност нешто већа.

Мишљења смо да би уз већу популаризацију објекта, обогаћивањем садржаја и догађања, који се могу организовати у овом простору, посећеност била много већа.

 

Степа Степановић је учествовао у свих 6 ратова које је водила Србија у периоду од 1876-1918.године. Највиши официрски чин – чин војводе, добио је 1914.године за бриљантну победу на Церу. Била је то прва победа Србије и савезника у Првом светском рату.

У два наврата био је и министар војни.

27.04.2017  обележена је годишњица смрти славног војсковође Степе Степановића.  Церемонија Vojvoda Stepa Stepanovićје обављена у  комплексу родне куће војводе Степе у Кумодражу, Врчинска бр.1. у присуству великог броја становника Кумодража, председника општине Вождовац г.Александра Савића и других поштовалаца.