Преузето са:   MONDO/Agencije

На данашњи дан, 22. јула 1456. године хришћанска војска под командом угарског војсковође Јаноша Хуњадија, познатијег у српским народним песмама као Сибињанин Јанко, победила турске снаге, које су опколиле Београд.
Значај хришћанске победе, у којој је учествовао и српски деспот Ђурађ Бранковић, састоји се у привременом заустављању турских освајања и даљег продора ка Западној Европи.

Споменик на Калемегдану

Подневна звона, по налогу папе Калиста Трећег прослављају овај догађај све до данашњих дана.

Папа је 6. август прогласио даном Београдске победе, који је требало да се слави у целом хришћанском свету.
Најзначајнији београдски браниоци, Хуњади и Капистран, слали су писма угарском краљу, папи, племићима, Венецији, миланском војводи. Папа је вест о победи разносио даље, па је она стигла и до етиопског владара.

Вест о победи ширили су и Дубровчани, наређено је да се свуда приреде свечаности у част победе код Београда, а папа лично је сматрао овај догађај најсрећнијим догађајем у свом животу.

Победу хришћана обележио је и губитак најзначајнијих бранилаца. Наиме, у полуразореном граду дошло је до ширења разних заразних болести, међу којима и куге, од чега је у августу у Земуну умро Хуњади.

Капистран је умро 23. октобра 1456. године у Илоку, а пре краја те године умро је и српски деспот Ђурађ Бранковић, још једна важна личност у балканској политици.
Опсада Београда 1456. године је други велики напад Турака на овај град који се десио између 4. и 22. јула. Након пада Цариграда, главни противник Османлија на западу била је краљевина Угарска.

Султан Мехмед Други Освајач покренуо је велику војску с циљем да освоји Смедерево, престоницу српског деспота Ђурђа Бранковића, и Београд, најзначајније угарско упориште на јужној граници.

Тих дана се на небу појавила репата звезда, „која досезаше до земље“. Ондашњи, сујеверни свет сматрао је да ова појава, касније названа Халејева комета, доноси несрећу.

Београду је у помоћ притекао Јанош Хуњади, уз кога су углавном били његови стари саборци, прекаљени борци и известан број најамника, чије је прикупљање помогао и српски деспот Ђурађ Бранковић, чије су снаге непосредно пре напада на Београд одолеле отоманској опсади Смедерева.
урску војску је предводио лично султан Мехмед Други, а њена бројност се кретала од 100.000 до 160.000 војника. Према подацима савременика број бродова се кретао од 200 до неколико десетина.

Кула на Гардошу

ГАРДОШ – Кула Сибињанин Јанка

Султан је тражио помоћ од својих вазала – од босанског краља тражио је 10.000 људи, од херцега Стефана Вукчића 8.000, а од војводе Петра Првог Павловића 4.000 и одговарајућу количину намирница од сваког од њих. Они су одбили да пошаљу ову помоћ, истичући како ће плаћати само редован данак.

Не зна се колика је била посада београдског утврђења. Главни заповедник града био је Михаљ Силађи, Хуњадијев рођак и сарадник. Подршка племства је изостала, а турско надирање ка Дунаву изазвало је панику те су многи племићи па и сам краљ, побегли на запад.
Највише је било крсташа. Они су долазили са свих страна, највише из Угарске, али и из Аустрије, Пољске, Чешке, Немачке, а главни логор крсташке војске био је код Земуна.
Ова војска била је слабо опремљена. Највероватније је у борбама у граду и око њега учествовало између 10.000 и 20.000 хришћанских војника.

У борби су на хришћанској страни учествовали шајкаши, Срби који су добро познавали Дунав, што ће се показати као изузетно важно у потоњим борбама.

Хуњади је за дан продора на Дунаву изабрао 14. јул. Угарске лађе жестоко су напале турске бродове. Разбијена је прва турска борбена линија. Бродови су дејствовали једни на друге топовима и пушкама, а када би се довољно приближили, започињала би борба прса у прса.

За исход борбе био је значајани напад шајкаша из Београда, с леђа. Храброст Срба шајкаша нарочито је хвалио хроничар и очевидац Таљакоцо.

После пораза на Дунаву, Турци су напали жестоко са копна. Увече 21. јула отпочео је турски напад. Војску су обилазили дервиши и одређивали награде за оне који се први попну на зидине и оне који први уђу у град. Уз велике губитке приближавали су се нападачи зидинама.

Турци су нападали свим средствима али су се и хришћани жестоко борили. У борбу се укључило свештенство. Браниоци града су успели да спрече пробој јањичара у Горњи град.

Уследио је хришћански противнапад у рану зору 22. јула. Браниоци су бацали бакље на турске војнике који су се пели на градске зидине. Брзо је букнула ватра и турски продор је обустављен. Јаничари су били одсечени у граду, па су побијени.

Ипак, убрзо је уследио жесток турски противнапад. У борби је учествовао Мехмед Други, који је покушавао да спречи повлачење своје војске, али је у овом окршају и рањен, док су многи истакнути Турци изгинули, међу њима и румелијски беглербег Караџа и заповедник јаничара Хасан.
После неуспеха, у ноћи између 21. и 22. јула, султан је одлучио да се повуче, спалио је турске лађе на Дунаву, а у току ноћи између 22. и 23. јула читава турска војска се повукла.

О тачном броју турских губитака нема поузданих података. Број погинулих под Београдом који дају извори креће се од неколико хиљада до неколико десетина хиљада. Турска флота на Дунаву претрпила је катастрофу. Јањичари су тешко страдали.

Број Турака који су напустили султанову војску или су заробљени није могуће ни приближно утврдити. Ђеновљанин Промонторио де Кампис проценио је турске губитке на 500.000 дуката.

Овај пораз је нарушио углед турског султана. Он се светио својим сарадницима због пораза. Када су му петорица гласника донели лоше вести из Угарске он је наредио да се побију. Постоје и подаци који говоре да је лично одрубио главе неким својим војсковођама, а неки су, по његовом наређењу, побијени чим су стигли у Софију.

Материјална штета нанета београдском утврђењу била је огромна. Највише бранилаца погинуло је у борбама 21. и 22. јула, а знатно мање од турских бомбардовања. Немогуће је дати прецизну процену броја жртава.