У својој историји Срби су доживели више таласа сеоба и исељавања са простора на којима су живели.

Свака од тих сеоба била је изазвана неповољним друштвеним и политичким приликама.

У историјском памћењу српског народа посебна места заузимају средњовековне сеобе, као и исељавања и сеобе током 19. века и почетком 20.века.

Продор Турака на Балкан и порази Срба у биткама са њима пред крај XIV века, покренули су велики талас исељавања српског народа на север, у Срем и Арад.

У историји је остала највише упамћена сеоба преко 60.000 Срба у Угарску, коју је водио Патријарх Арсеније III Чарнојевић у лето 1690. године. Сеоба је трајала четрдесетак дана, а Срби су населили Будим и Сентандреју.

Срби су у сеобама са собом носили део своје домовине, део своје културне баштине – носили су мошти својих светаца, књиге и богослужбене предмете…

У својим новим, привременим домовинама, градили су објекте око којих би се окупљала избегла српска заједница – задужбине, задруге, домове културе, касније клубове. Али пре свега грађене су цркве у којима су се окупљали  и у које су похрањивали своје светиње и све оно што их везивало са матицом.

У местима где су избегли формирана су и српска гробља.

 

На жалост, многи од тих објеката су, захваљујући и нашој недовољној бризи, временом нестали. Пропале су многе зграде, задужбине, цркве, запуштена су гробља…

Према недавним истараживањима данас у расејању СПЦ има око 200 храмова, парохија, црквено-школских општина на свим континентима. У туђини имамо 356 гробаља и споменика културе. То су све вредни трагови и споменици српске историје.

На овоме месту ћемо покушати да представимо што је могуће више ових споменика који сведоче о постојању српског народа на тим просторима.

Неки од тих објеката и споменика се данас налазе у иностранству иако су се у моменту подизања налази у српској држави и припадали српском народу. Промене граница на нашим просторима у десетљећима уназад су довели до такве ситуације.