Срби у Румунији чине признату националну мањину од стране државе Румуније, пету по бројности у држави. По последњем попису из 2002. године било је 22.562 припадника српске националне мањине у Румунији (око 0,1% становништва државе), што пад од 23% у односу претходни попис из 1992. године (29.408 припадника).

Културно и управно средиште румунских Срба је највећи град румунског Баната, Темишвар. Огромна већина Срба живи у његовој околини и пограничном појасу са Србијом.

Срби у Румунији су махом православне вероисповести, у оквиру Темишварске епархије. У већини места где су Срби присутни постоје српске православне цркве и српска православна гробља. Као што је и уобичајено највећи број верника је у седишту епархије, Темишвару, где постоје три српске цркве, од којих је највећа Саборна црква.

Срби у Румунији у великој већини говоре српским језиком. Говор наликује говору српског Баната, с тим што у њему због изолованости румунских Срба има више архаизама и позајмљеница из других језика. У мешовитим насељима Срби су још у прошлости говорили и другим језицима (румунски, мађарски, немачки).

Историја

Средњи век: Постојање заједница Словена у раном средњем веку на подручју данашње западне Румуније утврђено на низу средњовековних записа, највише угарских. Крајем средњег века, надирањем Турака, уочено је померање Срба ка северу и насељавање северно од Дунава. У 15. веку оснивају се први српски манастири: Кусић, Сенђурађ, чији су ктитори били махом из куће Бранковића. Српски великаши су населили много Срба у околини Темишвара из околине Крушевца (1480-1481) или из околине Јајца у Босни (1502). Простор између Темишвара и Дунава назива се 1542. године „Racsag“ тј. „Српска земља“, за разлику од „Olahsag“, а то је Влашка.

Отоманско раздобље: Османско царство владало је јужном Угарском од Мохачке битке 1522. г. до 1719. г. и Пожаревачког мира, када као последњи део северно од Дунава, напуштају Банат. За време Турака учврстио се српски карактер већег дела Баната. Српска већина је била нарочито видна 1594. године у време српског устанка у Банату. Године 1580. граница распрострањења Срба ишла је „источно од Арада, па низ Мориш (јужном границом) до Егриша, испод Надлака, па правом линијом до Санада“. Иза те границе било је Срба али нису били у већини. Срби су живели у преко 100 малих насеља у околини Темишвара, а постојало је и око 20-ак српских манастира.

Хабзбуршко раздобље: Доласком хабзбуршке власти на просторе Баната долази до насељавање несрпског становништва (Немци, Мађари, Румуни, Словаци) у прилично опустеле делове јужне Угарске, па већ у првој половини 18. века удео Срба опада. Укидањем поморишке војне границе средином века велики део Срба се исељава из овог подручја, па стожер Српства на овим просторима остаје тзв. „Банатска црна гора“, коју је чинило неколико насеља источно од Темишвара. Већина ових насеља ће очувати српски карактер све до средине 20. века. Мањи део Срба насељао је подручје источно од Темишвара, које због своје мање привлачности (побрђе) у пар малих насеља није изгубило српски карактер све до данас. Слично, овоме и подручје Банатске Клисуре, ближе Србији и у саставу Војне границе, није изгубило српски карактер до данас.

Српска Војводина и Тамишки Банат: Управна јединица Српска Војводина и Тамишки Банат постојала је од 1849. г. до 1860. г. означила први пут макар у самом називу постојање простора настањеног Србима на подручју Хабзбуршке монархије. Седиште је било у Темишвару. Међутим, удео Срба (мање од трећине укупног становништва) и маргинални положај локалних власти на подручју целе Хабзбуршке монархије није омогућио тежње српске заједице у овој управној творевини, па њено укидање није означило ништа ново за битисање Срба у Банату. У ово време је основана Српска реална гимназија Темишвар.

Време Аустроугарске: У раздобљу 1867—1918. г. дошло је до наглог привредног развоја Угарске, па и данашњег Баната. Развој Темишвара и пораст његовог становништва умањио је удео и значај српске заједнице у граду. И поред тога Срби су доживели напредак. Већина срских насеља је задржала српски карактер, али се у ободним деловима Баната и селима са мешовитим становништвом удео Срба смањивао.

Припајање Румунији и међуратно раздобље: Крајем 1918. г. српска војска ушла је у већи део Баната и Темишвар и потпомогла организовање српске народне власти. Међутим, каснијим мировним конференцијама новооснована Краљевина СХС није успела сачувати средишњи и источни део Баната са Темишваром и он је 1919. г. предат Румунији. Посебно тешка борба при преговорима била око положаја Банатске клисуре, настањене претежно Србима и са 3 српска манастира. Међутим, после разграничења са обе стране границе остало је приближно исти број Срба, односно Румуна – око 60 хиљада. Положај Срба у у Краљевини Румунији у следеће две деценије био је добар – основане су српске новине, основане српске културне и образовне установе. Основан је фебруара 1936. године „Певачки савез“ у Темишвару, као организација у чији састав је ушло свих 35 српских певачких друштава у краљевини Румунији. У Управни одбор Савеза ушли су највиђенији тамошњи Срби: председник прота Слободан Костић из Темишвара, подпредседници – Манојло Попов школски надзорник у Темишвару и Веса Росић учитељ у Варјашу, док су чланови били – Милан Николић протонамесник у Кетфељу, Милутин Манојловић уредник јединог српског листа у Румунунији „Темишварски гласник“ и трговац Н. Ненадовић из Темишвара. Поред Надзорног одбора, изабрани су и за главног секретара поп Ст. Тонић свештеник из Малог Бечкерека и књижничара Свет. Сележановића ђакона из Темишвара. За ту годину, у априлу планиран је један слет, на којем би учествовале све певачке дружине. Чак је и у раздобљу фашистичке диктартуре генерала Антонескуа током Другог светског рата положај Срба био подношљив.

Комунистичко раздобље у Румунији: Послератно успостављање пријатељских односа између комунистичких Румуније и Југославије позитивно се одразило на српску мањину, иако је део Срба, покренутих ратом, прешао у Југославију. Међутим, већ 1948. г. резолуцијом Информбироа и захлађењем односа Југославије и Совјетског Савеза, дошло је до почетка најгорег доба у битисању српске националне мањине у Румунији, која је у то време била „сателит“ Совјетског Савеза. Дошло је до великих депортација Срба у Бараганску степу, гушења културног и верског живота. Додатна тешкоћа било је насељавање Румуна из остатка Румуније на напуштена имања одбеглих Немаца и других, па је румунски елемент нагло ојачан у срединама Баната где он дотле било мали или није постојао. После поновног успостављања добросуседских односа 1956. г. положај Срба се поправио, али је и даље био неповољан. Гашење српских школа и културних установа, појава мешовитих бракова између Срба и Румуна, као и „тиха“ асимилација потпомогнута од власти, допринела опадању броја припадника српске националне мањине и њеном старењу. По паду комунистичког режима у Румунији је било упола мање Срба него 50 година пре тога. Бројна насеља са српском већином, посебно око Темишвара, постала су већински румунска. У насељима где су Срби били мањина њихов број је постао симболичан.

Срби у Румунији данас: Током протекле две деценије положај Срба у Румунији се поправио, иако број припадника и даље опада. Посебна тешкоћа је велика старост припадника српске мањине и тешко остварљива могућност обнове становништва. Постоје и позитивни помаци, који се пре свега огледају у враћању одузете имовине, посебно у случају Српске православне цркве, као и обнови манастира и цркава.

У Букурешту постоји елитна румунска гимназија „Свети Сава“ коју је похађао и румунски краљ Михај.

Познати Срби са подручја данашње Румуније:

Најпознатији Србин са подручја данашње румунске државе, Доситеј Обрадовић

(ВИКИПЕДИЈА):