Преузето: „БЛИЦ“; Miroslav Đorđević | 22. 04. 2017

Средњовековна историја Србије оставила нам је више питања него одговора, а два од њих, која и данас распаљују машту, гласе: где је сахрањен деспот Ђурађ Бранковић и где је његово благо?

Деспот Ђурађ, последњи владар слободне Србије пре њеног коначног пада под Турску, умро је о Божићу 1456. године у Сребреници под Рудником. Овај податак је, слажу се историчари, неспоран. Где је сахрањен, то још није извесно. Археолог Димитрије Мадас већ четрдесетак година тврди да му је гроб у црквици у засеоку Иконићи у Славковици крај Љига. Ту је средином 15. века, уз западну фасаду цркве, дозидана припрата у којој су, у укопаним каменим саркофазима, сахрањене три угледне личности, вероватно ктитори. Да ли су то Ђурађ, његова жена Јерина и једно од њихове деце? Мада је о томе објавио и књигу 1984, а и данас, као пензионер, спреман је да брани своју тезу. Тезу, јер осим његове јаке аргументације, материјалних доказа да су ту сахрањени Бранковићи нема. Нада ће да ће ДНК анализа помоћи се изјаловила.

– Из костура најстарије особе ништа се, што се тиче ДНК материјала, не може извући, пробано је више пута. Пробаћемо још једном са узорком млађег мушкарца, а имамо и материјал из околних цркава где су сахрањене особе отприлике у исто време, па ће онда можда бити нешто јасније – каже Радивоје Арсић из ваљевског Завода за заштиту споменика, најављујући да од лета креће реконструкција манастира.

И покушај да се упореди ДНК женске особе, да се утврди да ли је то Јерина, није дао резултат, јер Грци, наводно, немају узорак за упоређивање неког од Кантакузина, византијске царске породице из које је била деспотова жена.

Само место почивања Ђурђа битно је за историју, али још више значи онима који трагају за његовим благом. У каменим саркофазима није пронађено ништа вредно, што је трагачима за благом дало новог елана. Ободи и стрмине Рудника готово непрестано прекопавају не архелози, већ они које мање занима национална баштина, а више злато и сребро. Јер, легенда каже да је благо ту негде, а основа за њу има и те како.

Деспот Ђурађ био је један од најбогатијих владара у Европи 15. века, новац који је он ковао био је у оптицају од руског Новгорода до Лондона. Најзначајнији извор тог богатства били су рудници, чак из 29 вадило се сребро и злато. Србија је тада, судећи по неким изворима, заиста била лидер у Европи: из српских рудника годишње је вађено 30 тона злата и сребра, а у целој Европи 47 тона. Само у Новом брду код Приштине вађено је племенитог метала да се искује 200.000 дуката на годину.

О размерама деспотовог богатства сведочи и списак, вероватно настао пре опсаде Смедерева 1439. године. Тада је Дубровачкој републици остављен на чување један, а други део блага послат је млетачком дужду, иначе Бранковићевом пословном партнеру. Укупно је, по неким изворима, ту било 12 тона сребра и 8,3 тоне злата.

– Поуздано се зна да је деспот 1441, две године након првог пада Смедерева, док је био у Зети, депоновао део блага у Дубровнику. Након његове смрти 1456. и Јеринине годину касније, његови синови су то потраживали, било је остало неких 200 литара злата – објашњава Мирослав Лазић, кустос смедеревског Музеја.

 

 

 

                                          Деспотови новчићи

О добром стању државне благајне сведочи и податак да је Ђурађ, без већих проблема, слободу Смедерева и Србије  годинама Турцима плаћао данком који је прво био 50.000 дуката, да би Турци потом, увидевши да то за њега није неки финансијски напор, износ дигли на 60.000. Када је удавао ћерку Мару за Мурата, као мираз је пратио и неколико стотина хиљада дуката, а спонзорисао је, вероватно невољно, и обнову цариградских бедема.

Преузето: „БЛИЦ“; Miroslav Đorđević | 22. 04. 2017