Јела је била трећа ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице. Рођена је између 1366. и 1371. године. По речима Миодрага Пурковића, једног од њених биографа, „Јела је једна од најсимпатичнијих жена српске историје и остаје заиста незаборавна по напорима, борбености иjela-balsic-1 одлучности. Показала је не само много пркоса, него и несаломљиве воље и упорности у борби с јачим од себе.“ Чедомиљ Мијатовић, историчар који је био опчињен „лепотом, јунаштвом и политичком даровитошћу ове прекрасне, јуначке и славне Српкиње наше историје“, за њу каже: „Јелена, сестра Стефанова, а кћи Миличина, својом личношћу остављала је дубок утисак на све савремене јунаке, песнике и владаре.“

Свих пет кћери кнежевског пара биле су у политичким браковима. Мара је била удата за Вука Бранковића, Драгана за бугарског цара Ивана (Јована) Шишмана, Теодора за палатина на угарском двору – Николу II Горјанског, а Јела првобитно за Ђурђа II Страцимировића Балшића, господара Зете. Најмлађа кћи, принцеза Оливера, после Косовске битке дата је за жену турском султану Бајазиту I. Вук Бранковић и Ђурађ Балшић били су у некој врсти породичног савеза са кнезом Лазаром. Палатин Горјански био је у једном тренутку више него корисна спона са угарским двором. Од бугарског цара Ивана Шишмана, као турског вазала (од око 1371) није било много користи у погледу сузбијања турске најезде на Балкан, али није било ни непосредне штете по Лазара, па је његова источна граница била релативно мирна. Султан Бајазит је, захваљујући утицају принцезе Оливере, дозволио да Србија, после Косовске битке, у великој мери сачува самосталност
Од 1386. или 1387. године, Јела је била у браку са Ђурђем II Страцимировићем Балшићем, господаром Зете. У сукобу с Турцима, 1392, Ђурађ II је заробљен и пуштен је тек када им је уступио одређене области.
Због опасности од даљих турских продора у Зету, у два наврата покушао је да склони Јелу у Дубровник. Јела је то оба пута одбила, желећи да дели судбину своје породице, отаџбине и народа. Због тога се прочуо глас о њеној великој храбрости. Када је Ђурађ 1395. заратио са господарем Захумља, Сандаљем Хранићем, управо је Јела била одређена да преговара са Сандаљем о миру. Међутим, Дубровчани су одбили да посредују и до тих преговора није ни дошло.
Током своје владавине, Ђурађ II био је приморан да левитира између Папске државе, Млетака, Турака, својих суседа и рођака. Често је морао да иде из крајности у крајност – од ратовања, до ренегације у римокатоличку конфесију. Пред крај његовог живота, значајан део Зете се, стицајем околности, нашао под млетачком управом.

Сама против свих
Ђурађ II преминуо је 1403. године и Јела тако постаје удовица у својој 36. или 37. години живота. Преузела је власт у Зети у име свог сина јединца,Балше III, и одмах се суочила с великим проблемима. Млетачка република (Венеција), Угри, Сандаљ Хранић – сви су они нагрнули на Зету не би ли је распарчали и међу собом поделили. Јела у том моменту није могла да се ослони ни на традиционалне савезнике, Дубровчане, ни на рођеног брата деспота Стефана, јер су они били у добрим односима са Јелиним непријатељима.
Дубровчани су је редовно обавештавали о опасностима које јој прете, али јој никада нису пружили војну или материјалну помоћ, док ју је брат стално наговарао да прихвати примирје и одустане од ризичних и наглих корака. Једино су Турци били пристали да јој помажу, али накратко, јер су их Млеци, дипломатским активностима, од тога одвратили.

Јела је била одлучна да поврати све оне територије које су пред крај владавине њеног мужа, Ђурђа II, припале Млsrpske-zemlje-xv-vekецима. Позвала је, 1404, становништво у окупираним крајевима Зете на устанак. Од млетачког команданта Скадра, тада је добила упозоравајуће писмо са поруком: ,,Госпођо, пази шта радиш!“.
Устанак је букнуо прво у Скадру, а потом и у Дривасту. На почетку овог рата, који је често називан „Скадарским“, устаници су успели да ослободе део Зете. Без савезника, Јели је било тешко да сачува ослобођене територије. Млеци су уценили главу Балше III и организовали контрапобуну, због које су Јела и Балша морали да побегну из Скадра. Војно надмоћнија Млетачка Република брзо је успела да поново освоји зетске градове Бар, Будву, Дриваст, Скадар и Улцињ, али је Јела ипак одлучила да настави рат за ослобођење.
Две године касније, Јела је била принуђена да прихвати преговоре о миру са Млецима. Од 1406. до 1409. године, три пута су вођени мировни преговори. Због неправедних и често понижавајућих услова, Јела је два пута одбила да потпише примирје, чак и онда када су за услове мира гарантовали њен брат деспот Стефан, најстарија сестра Мара и таст њеног сина, гроф Никита Топија. Када је 1408. године по трећи пут дошло до примирја, услов за ступање мира на снагу био је да га зетски господар Балша потпише у Венецији. У страху за синовљев живот, Јела је отпутовала уместо њега и том приликом се задржала у Венецији дуже од три месеца.
Према речима Миодрага Пурковића, из Јеле је том приликом проговорила ,,кћи човека који је јуначки погинуо на Косовском разбојишту“ и „мајка која је желела свом својом снагом и душом да сачува сину очевину.“ Јела се тада није ни збунила, ни уплашила, него је „иступила са прибраношћу и храброшћу која задивљује.“ Све наводне синовљеве кривице прихватила је на се и захтевала частан живот за себе, свог сина, народ и државу.
Мир са Млецима коначно је склопљен 1409. године, али су Млеци и даље имали снажне и отворене аспирације на подручју јужног Јадрана. Ситуација у овим крајевима примирила се на неко време тек када су, крајем 1411, у брак ступили дотадашњи непријатељи, господар Захумља Сандаљ Хранић Косача и зетска кнегиња Јела Балшић. Од овог политичког брака многи су имали користи. Од тада су Зета и Захумље живели у миру, пре свега међу собом, а неко време и са Млецима, Угрима и Турцима.
%d0%ba%d1%83%d0%bb%d0%b0-%d0%b1%d0%b0%d0%bb%d1%88%d0%b8%d1%9b%d0%b0-%d1%83%d0%bb%d1%86%d0%b8%d1%9a-1Културна и образована Јела својим утицајем оплеменила је плаховитог и алкохолу склоног Сандаља. Он је за време владавине (1392-1435) знатно проширио територију под контролом Косача. Њихова земља обухватала је тада скоро трећину читаве Босне. Стално је био у сукобима са суседима Санковићима, Павловићима и Балшићима. Мешао се и у питања наследства босанске круне. Под Јелиним утицајем, овај бивши непријатељ Балшића почео је да показује дужно поштовање и пажњу према њеном сину из првог брака, Балши III. Једном приликом Сандаљ чак и посредује за њега код Млетака. У босанским размирицама, Сандаљ је од тада био увек на страни деспота Стефана и његовог патрона, мађарског краља Жигмунда. Учествовао је са Стефаном у сукобима с Турцима, а са Балшом III у рату против Которана. На чувеном Духовском сабору на Жигмундовом двору у Будиму, Сандаљ и Јела били су међу најугледнијим гостима, раме уз раме са деспотом Стефаном и босанским краИјем Остојом.
Јелин син јединац, господар Зете Балша III, покушао је да искористи непријатељство између
Млетачке републике и Угарске и да 1418/19. године поново покуша да ослободи оне зетске градове који су и после мира из 1409. остали под млетачком управом. Он се уплео у рат са Млецима, који су и овог пута били надмоћнији. У току преговора о миру, тешко болестан, отпутовао је у Београд на лечење и да тражи помоћ од свог ујака, деспота Стефана. У Београду је и преминуо 1421. Тада је могао имати највише 35 година. Пошто није имао мушких потомака, Зету је, по традицији и сопственој вољи, оставио у наследство ујаку деспоту Стефану. Тако је Зета, у којој је рођен родоначелник Немањића, Стефан Немања, после пола века поново ушла у састав Србије. Деспот Стефан, а касније и деспот Ђурађ, имали су велике муке да одбране Зету од Млетака.
%d1%82%d0%b2%d1%80%d1%92%d0%b0%d0%b2%d0%b0-%d1%85%d0%b5%d1%80%d1%86%d0%b5%d0%b3-%d0%bd%d0%be%d0%b2%d0%b8-1Крајем 1424. године, омиљена Јелина унука и имењакиња Јелена, старија кћи Балше III, удала се за Сандаљевог братанца и наследника Стефана Вукчића Косачу. Тако су још јаче учвршћене везе између Захумља и Зете, односно Косача и Балшића.
Из овог брака родио се и последњи владар Хума, херцег Влатко.
Турски напад на Босну примораће 1426. године Сандаља Хранића да се са супругом Јелом и породицом склони у Дубровник.
Косаче су били у одличним односима и веома финансијски повезани са Дубровником, а имали су и право дубровачког грађанства. Ипак, у оваквој политичкој и војној ситуацији, пружање уточишта Косачама морао је да дозволи Сенат. Тесном већином одлучено је да се Сандаљ и Јела са породицом угосте у Дубровнику. Хронике бележе да су дочекани с највећим почастима и да им је указивана дужна пажња, уз велике безбедносне мере. Од тада, па све до 1435. године. Јела и Сандаљ су често боравили у Дубровнику, где је Сандаљ сазидао и палату.

Сандаљ је преминуо 1435. године, а његова супруга Јела остала је по други пут удовица. Сандаља, који није имао потомства, наследио је његов синовац, а Јелин зет, Стефан Вукчић Косача. лако је Јела поседовала личну имовину и новац, Сандаљ ју је два пута тестаментом материјално обезбедио. Први пут одмах по ступању у брак, а други пут за време боравка у Дубровнику 1426. године.
Јела је желела да се после мужевљеве смрти стално настани у Дубровнику, где су је изузетно ценили због њеног порекла, родбинских веза, али и због херојског држања у рату са Млецима. У дубровачким документима Јела се помиње као „Маддонна Јелле или Донна Јелле, кћи почтенога поменућа, кнеза Лазара.“ Међутим, јавиле су се неке несугласице које су Јелу одвратиле од даљег живота у Дубровнику.
Она је хтела да сазида православни манастир у коме би била и сахрањена, што је било противно дубровачким законима. Поред тога, Дубровчани су стално одбијали да Јели исплате главницу наследства које јој је оставио Сандаљ. Јела је после неколико година напустила Дубровник и вратила се у Зету, али су је Дубровчани и даље убеђивали да је Дубровник „њена кућа“. Уосталом, она је и даље улагала новац и депоновала накит и друге вредности у њихове банке.

Године у манастиру
Балшићи су у суштини били одани православљу и велики ктитори, иако су некада морали да балансирају између Рима и православља. Само у области око Скадарског језера, подигли су неколико цркава и манастира. На скадарском острвцету Бешка, Ђурађ II Страцимировић Балшић подигао је цркву посвећену светом Ђорђу. Када се 1440. вратила у Зету, Јела се настанила на Бешки. Обновила је мужевљеву задужбину, оштећену у Скадарском рату и подигла своју – Цркву Пресвете Богородице. Област око Скадарск%d1%86%d1%80%d0%ba%d0%b2%d0%b0-%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%be%d0%b3-%d1%92%d0%be%d1%80%d1%92%d0%b0-%d0%b1%d0%b5%d1%88%d0%ba%d0%b0-1ог језера била је, још од 1371, стециште учених монаха и средиште духовности повезано с Косовом и Метохијом, Хиландаром и Светом земљом. У Јелино време ту се развијала и жива преписивачка делатност, слична Ресавској преписивачкој школи у манастиру Ресава (Манасија) у Србији, коју је основао њен брат деспот Стефан. У манастирском скрипторијуму на Бешки настали су чувени Шестодневи Горички зборник Никона Јерусалимца.
Јела је била велики библиофил и надарена списатељица. Интересовање за књижевност пренела јој је рођака, монахиња Јефимија, која је у детињству подучавала њу и њену браћу и сестре. Пред крај живота, Јела се заинтересовала за теолошке теме, нарочито за исихазам, аскетску традицију тиховања усмерену на постизање молитвеног стања унутрашњег мира, којим се душа отвара и приближава Богу. Јела се о теолошким темама дописивала са својим духовником, монахом Никоном Јерусалимцем. Од те преписке сачувана су само три Јелина писма, али и сви Никонови одговори које је он записао у знаменитом Горичком зборнику. Јелина писма, нарочито Отписаније богољубно, сматрају се врхунским делом српске средњовековне епистолографије. Из њих се види да је Јела била продуховљена особа, префињеног књижевног стила, велики познавалац књижевности и теологије и побожна особа окренута религиозном идеалу живота. лако је последње године провела у манастиру, Јела се никада није замонашила.
Када је напунила седамдесету годину и осетила да јој се приближава крај, Јела је одлучила да састави тестамент. Лично га је записао њен духовник, схимонах Никон, 25. новембра 1442. године. У том тестаменту она детаљно распоређује накит, скупоцене одежде, новац, књиге, посуђе, покретну и непокретну имовину на скоро двадесет баштиника, са којима јесте или није била у сродничким односима. Највећи део имовине наследили су Јелина унука Јелена, њен супруг Стефан Вукчић и њихова деца, те схимонах Никон и црква на Бешки.
jela-balsic-4У Јелином тестаменту помиње се и принцеза Оливера или Деспина, како ју је Јела звала. Својој сестри Оливери Јела је оставила једну „златну икону“, као и 200 дуката, које је Оливера требало да потроши делом на помене Јели, а делом као милостињу за сиромашне. Између 1423. и 1443. године, за време боравка у Дубровнику и живота на Бешки, Јела се радо сретала са сестром Оливером. Оливера је у то време често путовала у Дубровник и Зету, носећи тајну дипломатску пошту њиховом сестрићу, деспоту Ђурђу Бранковићу, који је у Зети боравио за време турске окупације Србије (1439-1444).
Јела је преминула почетком марта 1443. го дине у манастиру Пресвете Богородице на Бешки, где је и сахрањена.
Пишући о кнегињи Јели, жени чудесне животне судбине, историчари нису штедели речи хвале, било да су писали о Јели као владарки, било као књижевници.
Јелена (Јела) Хребељановић Лазаревић Балшић Хранић Косача била је кћи једног светог кнеза, супруга прво једног господара, а потом и једног великог војводе. Она је, међутим, била највише налик своме брату деспоту Стефану – духовно и уметнички обдарена, уз поседовање велике политичке чврстине. Обоје су сањали исти сан – обнову Душановог царства и слободу за свој народ. Одушевљено пишући о Јели Балшић, историчар Чедомиљ Мијатовић својевремено је закључио да је она „жена која заслужује да се све Српкиње њоме поносе.“

Породица Балшић
Породица Балшић владала је Зетом у другој половини 14. и првој половини 15. века. Пореклом су вероватно били словенизирани %d0%b1%d0%b0%d0%bb%d1%88%d0%b8%d1%9b%d0%b8-2Ромеји (Византинци). Први пут се помињу 1360. године у дубровачким документима. Ородили су се са многим балканским, али и западним племићким породицама.

Центар њихове државе била је област око Скадарског језера, а у доба највећег успона Зета је обухватала и читаве сливове Зете и Мораче, као и приморје од Котора до Улциња. Последњи зетски господар из династије Балшића, Балша ИИИ, умро је 1421. године. Зета је тада ушла у састав српске деспотовине. После Ђурђа ИИ Страцимировића силаска Балшића са историјске позорнице, најистакнутије место међу зетском властелом заузеће Црнојевићи.

Косаче
kosace-grb1Косаче су били најмоћнија властела средњовековне Босне. Њихово племенско име води порекло од родног села Косач. Први пут се помињу у документима из 1378. Владали су Захумљем и Херцеговином, са титулама великих војвода босанских и херцега од светог
Саве. Та друга титула била је успомена на чињени-у да је Свети Сава ту област крајем 12. века добио од оца на управу. По њој и данас носе име Херцеговина и град Херцег Нови. Косаче су владале све до 1481. године, када су им Турци освојили последње упориште – Херцег Нови. Историја венецијанског огранка Косача може се пратити све до 17. века. Један од најпознатијих припадника племена Косача биоје Влатко Вуковић, војвода босанске војске у Косовској бици. лнтересантну животну причу има и један од последњих Косача, Стефан Херциговић (1456-1517). Он је, као потурчени Ахмедпаша и зет султана Бајазита ИИ, четири пута био велики везир, а као сераскер (врховни заповедник војске) победио је шпанску војску код Тепанта 1500. године.

Горички зборник
Горички зборник представља дело енциклопедијског карактера. Саставио га је, за кнегињу Јелу Балшић, њен духовник монах Никон (Никандар) Јерусалимац, око 1442. године. Зборник чине духовна преписка Јеле и Никона, Никонов путопис „Повест о јерусалимским црквама и местима у пустињи“, преписи Житија Светог Симеона и Светог Саве, Правила скитског зивотаи различити духовни савети. Горички зборник налази се данас у поседу Архива САНУ у Београду, али је веома оштећен и у лошем стању.

Никола Гиљен, Оливера Шарановић, Соња Јовићевић Јов
Овај текст настао је на основу текстова из монографије Принцеза Оливера, заборављена српска кнеглња у издању Фон- да „Принцеза Оливера“. www.princezaoliverafond.org.rs

ИЗВОР: Часопис „ISTORIJA“